SLUČAJ VUČKA MANOJLOVIĆA: Najveći skandal u pravosuđu Srbije

Molbe za uslovni otpust odbijane zato što je stalno pričao da je nevin. Sumnje i tvrdnje da su policajci svojom bezumnom i izlišnom paljbom, pored ranjavanja Manojlovića, usmrtili zamenika tužioca Dragomira Krstića, SUP Leskovac nikada nije demantovao

 

I sada sam spreman ispred krsta da se zakunem da nisam kriv, jer nikog nisam ubio! Ovu rečenicu, koju je izgovarao minulih 28 godina Vučko Manojlović, najpoznatiji srpski osuđenik i svetski rekorder u iščekivanju sudnjeg dana, ponovio je i kada se 1. februara pre četiri godine konačno obreo na slobodi.

Upravo ova tvrdnja, posle potpisa uskoro bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, kojim je pomilovao Manojlovića, bila je povod „Novostima“ da istraži da li je Vučko bio kriv bez krivice i da li je njegov slučaj, kako je javno ukazao advokat Branislav Tapušković, jedan od najvećih skandala u pravosuđu Srbije.

A na osnovu presuda, završne reči i žalbi advokata, ali i izjava pojedinih svedoka i učesnika u njegovom slučaju, može da se konstatuje da je Vučko Manojlović osuđen na smrtnu kaznu bez – apsolutno dokazane krivice!

Jer, za vreme suđenja, nisu bile otklonjene mnoge činjenične dvoumice, kontradiktornosti i paradoksi u sudskom razjašnjavanju događaja leskovačke paklene noći, 29. decembra 1984. godine.
Zvanično, Manojlović je po izlasku iz zatvora, u nameri da im se osveti za petogodišnje robijanje zbog silovanja, svirepo ubio zamenika okružnog javnog tužioca u Leskovcu Dragomira Krstića, pokušao da likvidira istražnog sudiju Bratislava Gavrilovića i pripremao ubistvo sudije Mladena Jankovića.

Sva trojica učestvovala su u sudskom procesu u leskovačkom Okružnom sudu, pred kojim je Manojlović odgovarao zbog silovanja i protivprirodnog bluda. Prostepenom presudom Okružnog suda u Nišu 21. novembra 1985.  godine osuđen je na 20 godina robije, tada najveću zatvorsku kaznu.

Protiv ove presude, žalbe su izjavile obe stranke u postupku. Međutim, na sednici veća Vrhovnog suda Srbije, 24. oktobra 1986. prvostepena presuda je preinačena pa je Vučko Manojlović osuđen na – smrt!

Na ovu presudu je mogla da se izjavi žalba i to opet – Vrhovnom sudu! Po žalbama branioca, optuženog i njegove porodice, taj isti sud donosi 23. septembra 1987. godine konačnu odluku – potvrđuje prethodnu presudu kojom je Manojlović osuđen na smrtnu kaznu.

NEJASNOĆA

U presudi niškog Okružnog suda, koju je potvrdio i Vrhovni sud, do danas je ostala nejasnoća i protivurečenost u dispozitivu, jer se u njemu prvo utvrđuje da je usled određenih povreda kod Krstića „nastupila smrt, a potom ga je (Manojlović) u stanju umiranja dovezao ispred zgrade SUP-a u Leskovcu!“.

 

Vučko tokom suđenja nije poricao išta iz optužnice, sem da je ikog likvidirao! Nesporno je da je svuda oko sebe stvarao paklenu atmosferu i uralo, preteći da će „sve dići“ u vazduh. I na svakom mestu, gde je te strašne noći bio, izazivao je u ljudima samrtni strah. I „priznao“ je: „Jesam uzrok smrti nesrećenog zamenika tužioca, ali ga nisam ubio!“.

A kako je zaista nastradao Dragomir Krstić i ko je odgovoran za njegovu smrt, izvedenim dokazima na suđenju Manojloviću nije sa sigurnošću utvrđeno. Baš kao ni čime su mu nanete smrtonosne rane!

Kada su te dramatične noći, dok su stajali u parku, od Vučka pobegli kidnapovani sudija Bratislav Gavrilović i Vladica Stiljković, on je sa tužiocem Krstićem seo u svog „fiću“ i udaljio se van grada.
Tada dolazi do vremenskog vakuma, za koji ne postoje očevici. Međutim, u prevostepenoj presudi se navodi da je Manojlović u svojoj „zastavi 750“, između dva i četiri sata na svirep način i iz bezobzirne osvete lišio života Krstića, tako što mu je naneo više povreda u vidu preloma, ali i ubodnu ranu na levoj strani grudi. Od ovih povreda, oštećeni je imao teške i dugotrajne bolove i patnje, pa je usled povrede srca, izliva krvi u srčanu kesu i grudni koš, nastupila smrt.

 

 

Zamenika tužioca je u stanju umiranja dovezao ispred zgrade SUP-a u Leskovcu, upalio zapaljivi materijal u „zastavi 750“, izvukao se kroz prozor, uskočio u policijsko vozilo i, odbijajući pozive službenih lica da se preda, pokušao njime da pobegne, kada je sa više hitaca iz vatrenog oružja policajaca bio pogođen i onesposobljen za pružanje daljeg otpora – navodi se u presudi.

Manojlović je tada bio izrešetan sa devet hitaca, a vatra mu je nanela opekotine drugog i trećeg stepena, koje su zahvatile trećinu površinu tela. Vučkov branilac Branislav Tapušković ukazao je u završnoj reči na suđenju da je bio imperativ da događaj morao da se opiše tako da je Vučko bio što dalje od svojih kola, u momentu kada je rešetan mecima, bez obzira na dokaze.

Morala je da bude odstranjena i najmanja mogućnost da je uzrok smrti tužioca besmislena pucnjava policajaca u Manojlovića, dok je stajao u svom „fići”, telom provučen kroz prozor vrata, a rukama oslonjen o krov kola – konstatovao je Tapušković.

A za razliku od svojih kolega policajaca Svetozara Pešića, Krste Kostića, Aleksandra Ilića i Dragana Jončića, koji su svedočili na suđenju, Branko Janjić, komandir Odeljenja za bezbednost saobraćaja u Leskovcu, predočio je drugu verziju, koja nije u celosti preneta u presudi.

Naveo je da je na Vučka otvorena vatra kada je počeo da se izvlači iz „fiće”. Posvedočio je i da se na Manojlovića pucalo iz dva pravca, dok je stajao u vozilu poput buktinje, telom provučenim kroz protor vrata, s rukama naslonjenim o krov. I to sve dok se kroz prozor nije stropoštao na pločnik i telom nalegao na vrata, u visini brave.

„ŠENLUČENJE“

Sumnje i tvrdnje da su policajci svojom bezumnom i izlišnom paljbom, pored ranjavanja Manojlovića, usmrtili zamenika tužioca Dragomira Krstića, SUP Leskovac nikada nije demantovao. A policajci, koji su tada pucali iz pištolja sa brojevima 210289, 210281, 210291, 210292, 126121 i 214489 i automata br. 33995, 76613 i 76617, nisu bili pozvani kao svedoci na suđenju Manojloviću, iako su bili učesnici nečuvenog „šenlučenja“. Sud nije utvrdio ni ko je izdao naređenje da se puca, kada je Vučkov „fića“ stigao ispred zgrade policije.

 

Janjić je ukazao i da su njegove kolege, kada je požar ugašen, morale sa vrata da uklone naleglo telo izrešetanog, kako bi otvorili „fiću“!
Isto je posvedočio u istražnom postupku i policajac Svetomir Zdravković. Međutim, na suđenju je neočivano promenio iskaz.

Drago mi je što je Vučko na slobodi, ali zašto sada da se ponovo piše o tom slučaju – poričio je Branko Janjić. – Bitno je da je izašao izašao iz zatvora.

A Kristo Krstić, jedan od policajaca iz Leskovca, po tvrđenju njegove rodbine, imao je toliko toga da ispriča o ovom slučaju. Nažalost, Krstić je pre nekoliko godina preminuo.

Te noći, ljudi iz kriminalističke tehnike niškog SUP, koji su hitno upućeni u Leskovac, telefonom su javili svojim kolegama u Nišu da je tamo haos, da je „fića“ izrešetan mecima, ali i da im je neočekivano naređeno da ništa ne fotografišu na licu mesta, jer će taj posao da odrade ljudi iz republičkog SUP-a! – otkriva nekadašnji pripadnik niške policije, koji je izrazio želju da mu ne navodimo ime i prezime.

 

UBISTVO „NARUČENO“ IZ OPTUŽNICE

 

Da li je moguće da čovek sa ubodnom, zjapećom ranom na srcu, dugom sedam i širokom četiri centimetra, može da bude pet-šest minuta „u fazi umiranja“ i da li ovakva povreda dovodi do trenutne smrti? Ova pitanja uporno je ponavljao advokat Branislav Tapušković na suđenju Vučku Manojloviću, ali i kasnijim žalbama na presude, kojima je njegov klijent osuđen najpre na 20 godina zatvora, a potom i na smrtnu kaznu.

A uprava ova rana na telu zamenika javnog tužioca Dragomira Krstića, za sud je bio dovoljan dokaz da Manojlovića oglasi krivim za ubistvo. Presudom Okružnog suda u Nišu, Vučko je osuđen zato što je 29. decembra 1984. godine, u „zastavi 750“, između dva i četiri sata na svirep način i iz bezobzirne osvete u Lesekovcu lišio života Krstića, tako što mu je naneo biše povreda u vidu preloma, ali i ubodnu ranu u na levoj strani grudi.

Potom je, po presudi, tužioca je u stanju umiranja dovezao ispred zgrade SUP-a u Leskovcu, upalio zapaljivi materijal u „zastavi 750“, i izvukao se kroz prozor.
A po odbukcionom zapisniku, koji su potpisali doktori Rodoljub Jovanović i Rastislav Lazarević, smrt Krstića je bila nasilna jer je nastupila sled povreda srca i izliva krvi u srčanu kesu i levu polovinu drugne duplje, a posledica je ubodine grudnog koša nanete šiljkom i otricom mehaničkog oružja.

Doktori su ostali pri kategorčnom stavu da „oruđe“ nije u potpunosti izvlačeno iz ulazne rane. A ustanovili su i da nalaz obilne gareži u disajnim putevima ukazuje da je nastradali u požaru, koji je nastao u automobilu, bio u krajnjoj fazi umiranja.

 

 

Baš ovaj deo suđenja Manojloviću protekao je u znaku nedorečivosti, kontradiktornosti i nerazumljivosti, koje su prenete i u prvostepenoj i presudi Vrhovnog suda, a kojom je naloženo da se osuđenik izvede pred streljački stroj.

A u presudi nisu ni pomenute dimenzije rane na srcu, a u dokaznom postupku nije utvrđeno ni kako, ni gde i čime je Dragomiru Krstiću naneta smrtonosna rana. Jer, upoređujući veličinu noža i mačete, pronađenih u Vučkovom automobilu, sa dimenzijama rana na srcu Krstića, veštaci su ustanovili da ni jedno od ova dva oruđa ne odgovara ni blizu veličini otvora na srcu, niti na njima ima tragova  krvi!

Interesantan je i podatak da na delovima odeće Krstića takođe nije bilo krvi.

A da bi tužilac zatražio smrtnu kaznu, u ponašanju Manojlovića moralo je da bude i „svireposti“ – naveo je advokat Tapušković u završnoj reči, na suđenju u Okružnom sudu u Nišu. – Zato ga je javna tužba teretila da je tužiocu naneo više preloma kostiju i rebara, nadlaktice, leve naramenjače, kao i povrede na levoj strani leđa u vidu sekotnih i ubodnih rana, od kojih je Krstić „trpeo teške i dugotrajne bolove i patnje“, a da je optuženi baš to želeo.

Međutim, tokom suđenja nije otklonjena dilema – kako je bilo moguće da sve ove povrede na telu Dragomira Krstića budu nanete u automobilu „fića 750“? Na sva pitanja povodom ovih povreda, veštaci su u sudu odgovarali „Moguće je, moguće…“. Baš kao i za nanošenje i one smrtne ubodine u grudi tužioca, od strane optuženog Manojlovića.
Ovu nedoumicu možda je mogla je da razreši jedini svedok odbrane Jela Zavišić, čistačica u SUP-u Leskovac, koja je u jutarnjim satima, posle paklne noći, videla na koji način je telo pokojnog Krstića izvlačeno iz izgrelog automobila.

 

POŽAR U „FIĆI“

Tapušković je ukazao i da nijednim dokazom nije utvrđeno da je Manojlović u svom „fići“ upalio ikakav „zapaljivi materijal“. Imao je u kolima kantu benzina, ali je ostao netaknut. Veštak je utvrdio da su se benzinske pare zapalile u dodiru sa nekim izvorom plamena. A potvrdio je i da kada metak prolazi kroz metalni zid, koji se nalazi u atmosferi zapaljivih para tečnosti ili gasova, može da dođe do njihovog paljenja i ovakvog požara.

Međutim, ovu ženu su do suda dopratila dva policajca, koji su sa njom ušli u sudnicu i seli iza nje, u publiku. Jela Zavišić tada nije rekla sve što zna, jer je uglavnom ćutala ili davala neodređene odgovore. A baš kada je svedočila, bio joj je poslednji radni dan u policiji, u koju je potom zaposlena njena ćerka.

Međutim, ta ista Jela Zavišić početkom novembra 1991. Opštinskom sudu u Leskovcu predala je potpisanu izjavu, „svojom voljom, a radi ličnog spokojstva, zbog toga što nisam završila svoje kazivanje kao svedok za ovo što sam bila očevidac, pa da sebe ne bih opterećivala i trpela“.

Voljna sam da u vezi slučaja po predmetu K 34/85 Okružnog suda u Nišu, pred bilo kojim nadležnim sudom, svedočim o svemu što sam bila očevidac 29. decembra 1984. godine u Leskovcu – napisla je Zavišićka. – A naročito iz razloga što sam na prvobitnom saslušanju u Nišu, kao svedok, dosta toga propustila, jer sam za to onemogućena zbog čestih prekida i zbunjivanja, a u okolnostima kada sam bila lično uplašena i potresena.

 

OSTALA DILEMA

Automobil Vučka Manojlovića u kome je, po presudi, vozio zamenika tužioca „u fazi umiranja“ prema zgradi SUP Leskovac, pratila su dve policijska automobila najmanje pet ili šest minuta dok se kretao brzinom od samo 20 kilometra na čas. A kada su kola stigla do odredišta, izbio je požar i počela je neviđena pucnjava policajaca. Manojlović je teško ranjen, a na mestu gde je na njena pucano pronađeno je 17 čaura. Zato je ostala dilema da li je moguće da Vučko Manojlović bude pogođen sa devet metaka, dok je još bio u svom malom „fići“, a da tužioca u tim istim kolima ne pogodi ni jedno tane?

Na osnovu ove izjave, branilac Vučka Manojlovića je zatražio obnovu postupka, predočivši da sud, pre nego što odluči o zahtevu, sasluša Zavišićevu. Međutim, nije učinjeno ni toliko, uz obrazloženje – ispitivana je ranije. Vrhovni sud je potom stavio tačku i na ovaj zahtev.

Ta žena je videla da su telo tužioca iz „fiće“ izvlačili policajci dugim, gvozdenim šipkama, dok su im šake bile u plastičnim rukavicama – tvrdi Tapušković. – Telo je bilo zalepljeno za metal. Tim šipkama jedva su ga otkidali od automobilske sagorele limarije. Čula je tup prasak loma kostiju. Telo je potom preneto u sanduk.

 

 

Branilac Manojlovića je u završnoj reči ukazao da bi ovakav iskaz objasnio što šta. Optuženi ne bi moga biti, na primer, optužen za „svirepost“, za one prelome kostiju: ključnjače, nadlaktne kosti i ramenjače. Možda bi se u njenim rečima našla objašnjenja i za neke ubodine. Čak i za onu najtežu! Može biti da je i ona bila zaživotna? Možda bi te šipke odgovarale njenim dimenzijama? Tek tada bi se razumelo zašto su veštaci odbili da čitaju spis predmeta i nisu hteli da respektuju okolnosti događaja.

Nažalost, mama je urmla 1999. godine – kratko nam je nedavno saopštila kćerka Jele Zavišić.

„ŠETANJE“ RANJENIKA

Posle ranjavanja, Manojlović je na kratko hostpitalizovan u leskovačkom Medicinskom centru, ali je po nečijem naređenju upućen za Niš, gde je takođe „šetan“. Prvo u hitnu pomoć, a tek onda sa hirurško odeljenje niške bolnice, gde je stigao čitava tri sata od povređivanja. Kako je ocenio advokat Tapušković, nekome je trebalo da to bude što kasnije, pa i da suđenja Manojloviću nikada i ne bude…

A na suđenju Vučku Manojloviću zabeležen je i presedan, jer nalaz veštaka obucenata nije mogao da bude materijalno proveren na jedini mogući način – fotografijama leša pokojnog tužioca. A upravo se desilo da u sudskom spisu za krivično delo ubistvo ne postoje slike žrtve, pogotovo onih sa obdukcionog stola!

Prema zvaničnoj verziji, obdukcija tela Dragomira Krstića su fotografisali pripadnici kriminalističke tehnike republičkog SUP-a, ali snimci nisu – neuspeli!
Zbog toga je advokat Tapušković zatražio da se izvrši ekshumacija tela ubijenog zamenika tužioca, pa i da se o valjanosti izvršene obdukcije izjasni tada najautorativnija ustanova – Sudsko medicinski-odbor Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Međutim, sudsko veće nije prihvatilo ove predloge, uz stav tužilaštva da je tako sprečeno novo izlišno odugovlačenje postupka. I to na suđenju gde je tražena smrtna kazna za optuženog, a na kome su obducenti ujedno bili i veštaci. A čiji nalaz nikako nije mogao da se proveri, sem da im se slepo poveruje.

MUČILI GA DA PRIZNA UBISTVO

 

Posle nečuvene pucnjave na Vučka Manojlovića 29. decembra 1984. godine ispred zgrade lekovačke policije, na prednjem desnom sedištu njegovog izgorelog „fiće“, ispod tela ubijenog zamenika tužioca Dragomira Krstića, pronađen je jedan projektil, kalibra 7,62 mm!

Ova činjenica, koju Portal Niške vesti prvi put objavljuju u javnosti, nije sa dovoljno pažnje tretirana na suđenju, a i do danas ostala je nerazjašnjena. Manojlović je osuđen najpre na 20 godina zatvora, a potom je ova kazna preinačena u smrtnu, a u presudama Okružnog suda u Nišu i Vrhovnog suda konstantovano je da ovaj metak nije bio ispaljen iz vatrenog oružja!
Veštačenje je izvršeno i pregledom, upoređivanjem sa projektilima poznatog kalibra, i merenjem metka pronađenog na desnom sedištu vozila Manojlovića.

 

 

Mikroskopskim pregledom konstatovano je da na telu projektila sa spoljne strane nema reljefne linije i brazde, koje bi morale da se tu nalaze da je ispaljen iz nekog oružja – navodi se u prvostepenoj presudi.

A tokom dokaznog postupka, veštak Predrag Karakjalić bio je kategoričan da ovaj metak ispaljen iz oružja sa neolučenom cevi (koje imaju „sačmare“). Advokat Branislav Tapušković, branilac Vučka Manojlovića, naveo je da je ovakav stav veštaka i suda protivrečen i ukazao da je taj metak, pre nego što je dospeo na suvozačevo mesto u „zastavi 750“, mogao da ostvari kontakt sa telom zamenika tužioca Dragomira Krstića.

OBNOVA POSTUPKA

Nakon pomilovanja Vučka Manojlovića, po mišljenju mnogih ljudi od struke i pravne nauke, sada je prava prilika da se zatraži obnova sudskog postupka, na kome bi jedan od najvećih sudskih skandala u Srbiji konačno pravično okončan. Bar dok ima u života učesnika i svedoka leskovačke dramatične, krvave, prednovogodišnje noći 1984. godine. Ali i onih, koji minule tri decenije nisu mirno spavali zbog Vučka, dok se nazalio iza rešetaka, možda i zbog njihovih laži ili ćutanja.

Zbog kontradiktornosti pronađenog metka, krajem novembra 1988. godine Tapušković je podneo zahtev za ponavljanje krivičnog postupka. Naveo je da je Vuk Manojlović, rođeni Vučkov brat, saznao ime i prezime Petra Ilića iz Leskovca, koji je mogao da posvedoči o događaju ispred leskovačke policije, ali i projektilu pronađenog u „fići“.

Kako je navedeno, kritične noći Ilić je kao vatrogasac bio na dužnosti naoružan u zgradi leskovačkog Sajma, koji se nalazi preko puta SUP-a.

Predloženo je da se sasluša i pojasni šta je te noći video, ali i da se uporedi dimenzija metka pronađenog u Vučkovom vozilu, sa kalibrom pištolja ovog očevica. I ovaj zahtev za ponavljanje postupka je odbijen, baš kao i predlog Vučkovog branioca na kraju dokaznog postupka da se kao svedok sasluša i čuvar pozorišta u Leskovcu, koji je bio takođe očevidac tragičnog događaja.

A da je sudsko veće Okružnog suda u Nišu htelo i smelo da uvaži i uvrsti u presudu i izjavu otetog istražnog sudije Bratislava Gavrilovića, Manojlović sasvim sugurno ne bi bio osuđen da je „pokušao da ga iz bezobzirne osvete liši života“. I to tako „što ga je primorao da klekne kako bi mu telo doveo u vodoravni položaj i iz rukava odeće izvadio mač da bi mu odsekao glavu, u čemu je bio sprečen oružanom intrevencijom službenih lica SUP-a“.

 

 

Upravo sudija Gavrilović je, kao svedok na suđenju, bio decidiran: „Nisam kleknuo po naredbi Manojlovića, već sam sam to uradio onog momenta kada sam čuo pucanj, i tada sam skočio i otkotrljao se“. Znači, nije ga primorao Vučko, a kleknuo je zato što se uplašio policijskih pucnjava! I nije mu falila ni dlake sa glave.

Međutim, u presudi ovaj izjava nije pomenuta, već su samo prekopirani navodi iz optužnice da je Vučko Manojlović kriv zbog pokušaja likvidacije Bratislava Gavrilovića. Na ovu, ali i druge bitne povrede odredbi Krivičnog zakonika, kao i pogrešno i nedopustivo utvrđenog činjeničnog stanja, branilac Vučka Manojlovića je pisao žalbe na presude Okružnog suda u Nišu i Vrhovnog suda, ali su obe odbijene.

A u njima se tvrdilo da na suđenju Manojloviću nije poštovan opšti stav koji je u skladu sa najosnovnijim principima krivičnog postupka, prema kome je duševno zdravlje neohodno za postojanje krivične odgovornosti. A potpuno fizičko zdravlje je uslov da bi neko mogao da bude aktivan postupka, posebno ako je reč o okrivljenom.

Vučko Manojlović je mora da prisustvuje suđenju, iako je zbog preloma kostiju trepeo jake bolove, pa je glavni pretres zbog toga bio nekoliko puta bio prekidan. Međutim, iako nije mogao normalno da prati zbivanja na glavnom pretresu, sud je uvažio lekarski nalaz, prema kome je optuženi „uz upotrebu medikamenata sposoban da prisustvuje sudskom procesu, da ga aktivno prati i da pruža svoju odbranu“.

A kojih medikamenata, u kojim dozama, kada ih je primao i kada im je prolazilo dejstvo, nikada se nije saznalo. A sam Vučko je tvrdio da je od tih lekova bio drogiran, a bolovi su bili dalje bili neizdrživi.

Suđenje je bio profesionalno i bez bilo kakvih pritisaka – kaže advokat Života Đokić, koji je bio predsednik sudskog veća Okružnog suda u Nišu, koje je Manojloviću izreklo jedinstvenu zatvorsku kaznu od 20 godina.

Slučaj najpoznatijeg srpskog osuđenika i svetskog rekordera u iščekivanju sudnjeg dana, karekterističan je i po po tome što je praktično, jedan isti, Vrhovni sud izrekao i potvrdio smrtnu kaznu. Sudije istog ranga, znanja i iskustva, oba puta su donosili takvu odluku. Suštinski, trostepenost krivičnog postupka pretvorila se u jednostepenost. Ostao je samo privid poštovanja bitnog načela u odlučivanju o smrtnoj kazni.

 

FAKTI

– Zbog više krivičnih dela, među kojima je i ubistvo zamenika tužioca Dragomira Krstića, Okružni sud u Nišu je 21. novembra 1985. godine Vučka osudio na tada maksimalnu zatvorsku kaznu od 20 godina.

– Dve godine kasnije, odlukom Vrhovnog suda, kazna je preinačena u smrtnu.

– Čitavih 16 godina smrtna kazna nije izvršena, iako je Manojlović čak molio da bude likvidiran.

– Kada je 2002. ukinuta smrtna kazna, Manojlović je po automatizmu dobio maksimalnu kaznu zatvora od 40 godina.

– Manojlović je krajem 2004. uputio predsedniku Borisu Tadiću molbu za pomilovanje, ali odgovor još nije stigao. – Predsednik Srbije Tomislav Nikolić potpisao je Odluku o pomilovanju Vučka Manojlovića.

Na ove anomalije javno je ukazao advokat Branislav Tapušković, koji je obelodanio i da je dr Jovan Pavlica, koji je kao predsednik veća Vrhovnog suda Manojloviću izrekao smrtnu kaznu, postao advokat kao penzioner. Saznavši za to, Vučko Manojlović mu se obraćao pismom, tražeći da mu pomogne da ga spase smrtne kazne po presudi, koju je napisao i potpisao upravio dr Pavlica.

U nevolji, u traganju sa izbavljenjem od svakodnevnog iščekivanja smrti, razumljivo je Vučkovo obraćanje advokatu Pavlici – ukazao je Tapušković u svojoj knjizi „Pet lica pravde“. – Nerazumljiv je, međutim, bio pravosudni sistem u kome se praktično omogućava da sudija, koji je učestvovao u izricanju smrtne kazne, može ikada da pruži bilo kakvu pravnu pomoć tom istom osuđeniku na smrt. Nije uopšte bitno da li se Pavlica odazvao ovom pozivu, ovo je samo drastičan primer kuda su vodile anolamije ove vrste.

Vučko Manojović ušao je u anale našeg pravosuđa i kao prvi osuđenik na smrt koga je obišao patrijarh Pavle, a mnogi procenjuju da je upravo ova poseta 1993. godine bila presudna da se ovaj osuđenik ne izvede pred streljački stoj. Doduše, do danas niko zvanično nije pojasnio zašto država čitavih 18 godina nije streljala Manojlovića.

Nije bilo odgovora da li je to bilo prećutno priznanje njegovoj tvrdnji da nije kriv i da li zbog toga što važio za najdisciplinovanijeg i najuzornijeg zatvorenika, koji nije napravio ni jedan jedini prekršaj?
A za izvršenje smrtne kazne – svi iskusni pravnici će to reći – potrebniji je, osim zakonskih pretpostavki, i ambijent koji bi se mogao nazvati „kristalno čista savest pravosuđa i javnosti”.

Maltene, neka vrsta konsenzusa. Šematski, moglo bi se reći da je nužno da svaki građanin, čak i svi u streljačkom vodu, budu lično uvereni da pucaju u nekoga ko je zaslužio smrt.
Zato se i ostala dilema da li je Vučko Manojlović mogao da bude izveden pred streljački stroj, a da niko ne oseti ni trunku griže savesti?

A pre i posle toga, pravosudni sistem je Vučka mučio 28 godina da prizna nešto što nije uradio, iako je uporno tvrdio da nije izvršio ubistvo zbog kojeg je osuđen na smrt, i da je bio „žrtva okolnosti i procesnih propusta“. Sudije, koje su odlučivale o njegovim molbama za uslovni otpust, uvek su se dvoumile. I upravo zbog činjenice da je, kako je utvrđeno presudom, ubio najvišeg predstavnika državne vlasti, ali i zbog toga što je stalno pričao da je nevin, Vučkove molbe su odbijali!

Komentariši:

Vaša email adresa neće biti objavljena.Obavezna polja su označena *

*