PREŽIVEO PAKAO HRVATSKOG RATIŠTA: Čudo je što sam živ, al’ sad treba preživeti

Branislav Branković (45), ratni invalid iz Niša, preživeo pakao hrvatskog ratišta, ali strahuje za budućnost. Ne traži ni milostinju, niti da bude na teret državi, već samo posao

Branislav Branković / Foto D. Alihodžić

 

Sa ratovanjem je Branislav Branković (45) završio pre 26 godina, kada je jedva izvukao živu glavu sa hrvatskog ratišta, ali bitku za život još vodi. Nije mu ugrožen goli život, ali jeste ekonomska egzistencija, i to ne samo njegova nego i supruge Ivane i ćerki Irine (14) i Darie (8). Ne traži milostinju, niti da bude na teret državi, već posao. Da radi. Jer, iako su mu povrede oduzele 60 odsto radnih sposobnosti, oseća da može biti koristan i produktivan.

– Prijatelji i kolege saborci mi se dive kako sam uspeo da ostanem normalan posle svega što sam preživeo. Ne umem da im objasnim da tek sada osećam strah šta će biti sa mnom. Nemam radni staž, a povrede polako načinju organizam koji ulazi u srednje doba. Bojim se da ću završiti na socijalnoj pomoći, a uvek sam bio protiv toga. Posle ranjavanja odbio sam vojnu penziju jer me bilo sramota da sa 20 godina budem penzioner. Kako ću se oženiti kao takav, neće me hteti nijedna devojka. Sve ove godine radim povremene i sezonske poslove, ali nigde da se skrasim. Umoran sam od svega – tiho i staloženo Branislav za „Novosti“ otvara trenutne „rane“ koje ga najviše peku.

A one fizičke rane nosi ko ordenje. Ima ih po leđima, plećima, butini, oštećeno mu je debelo crevo… Posle ranjavanja kod Okučana, lekari su se dva i po meseca borili za njegov život.

Kao vojnik JNA dao sam zakletvu u kasarni u Bjelovaru da ću braniti ustavni poredak SFRJ, i to sam i činio. Bio sam dete koje se našlo u jednom strašnom i besmislenom krvoproliću. Sada vidim da su bolje prošli oni koji su dezertirali ili se krili. Mnogo je ljudi poginulo i srećan sam što sam živ, ali ništa nije učinjeno za sve ove godine da se status nas veterana popravi. Ništa mi ne znači Uredba po kojoj mesečno primam 31.000 dinara jer to nije trajno rešenje. Uredbe se lako ukidaju i donose, a ja hoću da radim – veli Branislav koji je ogorčen na državu ali i na poslodavce koji koriste sve moguće „rupe“ da ne bi zaposlili invalide.

Država očigledno nema mehanizme da ih natera da poštuju zakon, kao što ih je imala kada je nas slala u rat – zaključuje on.

 

„VIJETNAMSKI SINDROM“

 

Ne verujem u „vijetnamski sindrom“ jer se na njega pozivaju najveći foliranti, oni koji su rat proveli opijajući se i pljačkajući. Nije isto „ratovati“ ispred seoske zadruge i biti u tenku, na ratištu pola godine. I sada mi treba da budemo jednaki jer smo svi „borci“. Osim glave ne postoji deo tela koji mi nije pogođen i živim s tim normalno. Možda će se nekada javiti traume i zato tražim spas u radu – kaže Branislav.

2 komentara

  1. pa dobro druze NISI JEDINI

    • Janko, u pravu si da nije jedini, ali NIJE DOBRO ! Ti to tako pomirljivo prihvatas kao da se radi o nekakvom nebitnom dogadjaju i samo sto ne kazes – ne gnjavi. A vidim i da kazes d r u z e – znaci li to da si i ti bio u istoj situaciji, pa se miris s tim kao da ste ovce cuvali pa se spotakli i pali; ili si ti na neki nacin ipak dobio neku kompenzaciju, ili ti je familijarna situacija bolja … nesto ipak postoji sto vas razlikuje. I jos, ti pojma nemas sta je on sve preziveo … i zato je on JEDINI i njegov slucaj JEDINSVEN; a tvoj odgovor je NEPRIMEREN, pa cak i da je on prosao prosecno kao ti, na primer … kad si tako pomirljiv.

Komentariši:

Vaša email adresa neće biti objavljena.Obavezna polja su označena *

*