POTRESNA PRIČA Guslao na dvoru Karađorđevića, streljan na niškom Bubnju

 

Pevao je na dvoru Karađorđevića, u Duševnoj bolnici kod Niša, gde se lečio nesrećni Đorđe Karađorđević, a sa posebnim odobrenjem Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije i Ministarstva vojske i mornarice, Đeneralštabnog odeljenja, proputovao je škole po Srbiji.

guslao-na-dvoru 1

„Gusle moje moje od javora suva, Vas je Srbin pet vekova čuva, Te mu bolne liječiste grudi, A svete mu sačuvaste trudi“, pevao je između dva svetska rata verovatno poslednji veliki narodni guslar u Srba. Zvao se Vojislav Erac i živeo je svega 28 godina.

Pevao je na dvoru Karađorđevića, u Duševnoj bolnici kod Niša, gde se lečio nesrećni Đorđe Karađorđević, a sa posebnim odobrenjem Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije i Ministarstva vojske i mornarice, Đeneralštabnog odeljenja, proputovao je škole po Srbiji, pišu Novosti.

Da se zna da je Filip Višnjić imao dostojnog naslednika, potrudila se njegova unuka dr Jelena Erac Denčić, objavljujući potresna svedočanstva o liku i delu svog slavnog dede. Ova mlada doktorka stomatologije pokazala je i knjigom „Moj deda Vojislav Erac“ da je geni darovitog pripovedača nisu preskočili.

– Bila sam motivisana zapisom sa interneta gde se pominje moj deda, kao i više pisanih izvora koji ga definišu kao znamenitog narodnog guslara – kaže Jelena Erac Denčić. – A knjiga je nastala kako bi se očuvalo njegovo duhovno zdanje, izgrađivano na nacionalnim temeljima, koje je preraslo u opšte dobro.

Mirko Dobričanin spominje Erca u knjizi „Sjaj gusala“.

Foto: novosti.rs

Foto: novosti.rs

 

– Njegov ujak, general Ilija Brašić, vodio ga je u kraljevski dvor gde je dobio na poklon gusle od kneza Pavla (na slici), koje se čuvaju kao porodična dragocenost – zapisao je Dobričanin.

Vojislav je dar dugovao i poreklu kraja koji je iznedrio potonje prozaiste. Kao potomak vlasteočke porodice Vladislavića, koja se pominje u pisanim izvorima u katunima Burmaz još 1300. godine, Herakovi su iz Hercegovine prvo stigli u Rajnac, a potom do Knića s jedne i Male Drenove s druge strane. Starina Radivoje Erac bio je osnivač sela kod Trstenika u kom se rodio Vojislav.

Nije poznato koliko je Drenovčanin ostavio autorskih pesama. Izvesno je napisao dela „Kralj Petar Drugi i vila“, „Odlazak kralja Petra Drugog u Englesku“, „San kraljice Marije, „Smrt kralja Aleksandra Prvog Ujedinitelja“, „Vojvoda Lune“, pevajući o vladarima kao epski pisci o Nemanjićima i Lazaru u srednjovekovnoj Srbiji. Pesme je štampao u paraćinskoj štampariji „Žikion“.

Da je pevao princu Đorđu u današnjoj Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici svedoči i zapis upravnika Uroša Jekića. Ministri, dvorjani, namesnici, oficiri slavili su Erčevo umeće, a hvale su stizale iz svih učionica gde je guslao đacima o ponosnoj srpskoj prošlosti i sadašnjosti.

PORUKA PRED STRELjANjE

Tačno vreme likvidacije Vojislava Erca ostalo je nepoznato sve do 1997. godine, kada je u Ribarsku Banju kod Kruševca došao preživeli logoraš Milan Jevtić iz Rekovca. – Jednom kada su ga (Erca) sproveli na saslušanje samo je rekao „Zemljaci ako neko preživi, neka javi mojima dan i sat kad su me streljali“ – ispričao je Milan Jevtić. Kada su ga odveli na streljanje, Jevtić je upitao jednog logoraša za vreme, jer je ovaj imao sakriven ručni sat. Bilo je tačno tri sata posle podne.

– Prvo je kupio ukoričenu svesku od 150 stranica, a kasnije je štampao i posebnu knjigu – napominje unuka. – Ta svedočenja sadrže utiske učitelja, upravitelja škola, školskih nadzornika i gradonačelnika, overavana potpisima i pečatima iz mnogih krajeva. U dve knjige utisaka čak je 259 zabeležaka slušala. Jedan od njih, Mladen Đ. Protić iz Guče, piše da „Erac jeste slovenski anđeo, on svuda svedoči u korist sinova slovenske rase“. Poslednji put je u rodnoj Drenovi zapevao na svečanosti 29. marta 1941. kada je kralj Petar Drugi Karađorđević preuzeo presto.

guslao-na-dvoru3

Gusle su utihnule, a na narod „udario Švaba“. Vojislavljeva supruga Jelenka, pričala je kao udovica da su se i četnici i partizani otimali oko narodnog guslara, kome je spomenica dodeljena 29. novembra 1950. godine. Biće da Drugi svetski rat, ostavljajući Srbima dvostruki ožiljak zbog bratoubilaštva, nije poštedeo jednog rodoljuba. Iako se Erčevo ime spominje u dokumentima Draže Mihailovića, povod privođenju mogao je biti i to da nemački okupatori prosto nisu hteli da im „umakne“ umetnik od uticaja, koji je neretko i o njima pogrdno i ružno pevao.

– Uhvatili su ga na putu Trstenik – Mala Drenova u selu Bogdanje, imali su knjigu pesama, na čijoj zadnjoj strani je bila dedina fotografija sa adresom – zapisala je Jelena.

GUSLE KNEZA PAVLA

Vojislav Erac je u prvim danima guslao na instrumentu rođaka Sibina Erca i svoga komšije Milena Vasića. Kada se proslavio, za 300 dinara kupio je bolje i lepše gusle, sa grbom, koji je napravio majstor Miroslav Aksentijević iz Planinice. Na tim guslama je gudeo i na dvoru Karađorđevića, ali najveći ponos bile su gusle poklon Njegovog visočanstva kneza Pavla Karađorđevića. Od suvog javorovog drveta, urađene 1938. godine.

Poznati guslar najpre je odveden na kruševačko Slobodište, a potom u Logor „12. februar“ u Nišu. Streljan je na Bubnju 15. decembra 1942. godine.

– Baka Jelenka je nakon pogibije supruga prerezala strune na guslama i narednu 21 godinu nosila je crnu odeću u znak žalosti sve dok se nije rodila unuka Nevena – kaže autorka knjige. – Tako je sa mojim dedom ubijena i mladost moje bake, zauvek streljana i igra i pesma u njenom domu, a njihov sin Milovan nikada nije naučio da peva i da igra.

Na molbu čuvenog pozorišnog umetnika Momira Bradića, strune su na Erčevim guslama vraćene na Vidovdan 1980. godine kako bi ponovo zagudele na Slobodištu. Prošle godine navršio se tačno jedan vek od rođenja dede Vojislava Erca. Te godine njegova unuka Jelena, rodila je sina, Kostu.

KOST U DEVOJAČKOM SANDUKU

Milovan Erac, poznati kruševački književnik i publicista, novinar u penziji, imao je samo tri godine kada su Nemci streljali njegovog oca Vojislava. Posvetio mu je potresne priče. – U devojačkom sanduku za miraz mati je dugo čuvala zub mog oca, viđao sam je često kako se moli s njim ispod ikone Svetog Nikole – priča za „Novosti“ Milovan Erac. – Ovo je jedino što imam od tvog oca, to je njegova kost, govorila je kada je zub predala na čuvanje. Kupio sam džepni ruski sat i čuvao ga u toj kutijici. Nažalost, nestala je nenadano iz mog doma.

Komentariši:

Vaša email adresa neće biti objavljena.Obavezna polja su označena *

*