Para ko para, slatka pogotovo kada je TUĐA – legendarni biseri niškog zatvora!

U rodnom Zaječaru malo ko je znao Dušana Radosavljevića (51), ali je u niškom Kazneno-popravnom domu i drugim kazamatima u našoj zemlji Dule Mirišljavko bio poznat mnogima

Dušan Radosavljević Mirišljavko

 

Lopov od ranog detinjstva, Mirišljavko, koji je taj nadimak dobio zato što se drogirao, šmrkao lepak i razredjivač, zbog svog „zanata“ do 1999. godine je po domovima i zatvorima proveo čak 37 godina. Čak više od pola života je van civilizacije, u društvu robijaša.

Radosaveljivić je uknjžio prvu kradju kao klinac u svojoj sedmoj godini. U selu Rečka, između Zaječara i Negotina, tada malašni Dušan upao je kroz prozorske rešetke zadružne prodavnice. Prvobitno je pomislio da pokupi slatkiše, neku vrednu robu, ali je tada „napipao“ i gomilu para. Ispod pazuha je, kako tvrdi, natrpao toliko novčanica da nije mogao da se provuče nazad.

– Počeo sam da bacam novčanice kroz prozor, ali je prokleti vetar sve pare razneo po ulici – ljuti se, sećajući se Dušan, sa kojim smo pričali u niškom zatvoru početkom 2000. godine. – U tu krađu sam, inače, morao da odem, jer su me majka i očuh još tada prepustili ulici, pa sam bio prinuđen da se sam brinem o sebi. Morao sam nešto i da jedem, a kako nisam mogao baš ništa da radim, počeo sam sa krađama.

Pomenuti vetar, koji je i dosta godina kasnije Mirišljavku kvario „posao“ je odavno oduvao, ali je njemu ostao u nezaboravu jer je tog trenutka, kada mu je odneo vredan plen, odlučio da sa krađama nastavi. I tako jedan za drugim, ređao je Radosavljević svoje lopovluke ali i punio sve dublje džepove.

– Kada se sve sabere, mislim da sam samo u kešu ukrao oko 800.000 maraka, ne računajući zlato – tvrdio je Radosavljević.
Para, kao para, slatka pogotovo kada je tuđa, vukla je Mirišljavka godinama i decenijama u nove krađe, koje su vremenom postale, bar za njega, malerozne. A onda, znalo se, u pritvor, pa na sud, a onda robijanje…

 

Ilustracija
Foto: pixabay.com

 

Jednom prilikom tek što je izašao sa časno odslužene zatvorske kazne u KPZ u Nišu, već prevejani lopov i razbojnik Dušan Radosavljević obija poslovnucu „Putnika“ u samom centru ovog grada. I, naravno, ponovo krade gomilu para. Stavlja ih u peškir, pa pravac na voz za Beograd. Međutim, Mirišljavko zaboravi da kupi kartu.

– Samo što je voz krenuo naiđe kondukter i traži kartu – prisećao se Dušan svojih maleroznih avantura. – Kažem mu da ću da je kupim, ali sam mu zbog kratke kose bio sumnjiv, pa ti on pozove policajce. Oni pa počeše da me ispituju, a ja lažem da sam iz Beograda, da živim u Ulici maršala Tita, jer sam znao da se u to vreme u svakom selu bar jedna ulica tako zvala.

I dok su se policajci i kondukter u vozu „konsultovali“ šta da rade s njim, Dušan je izbacio peškir pun para kroz prozor, a zatim iskočio iz voza u mrak. Vetar mu je, opet, oduvao sve pare!

Jedan od „podviga“, koga se rado priseća, je upad u prodavnicu bicikla u Beogradu. Ušao je kroz razbijeni prozor i unutra izbrojao 200 bicikli. Šta sa njima? – pomislio je Mirišljavko, pa je zatim pokupio 200 pumpi za dvotočkaše i sakrio ih u svoje sklonište kod Brankovog mosta, a kasnije ih rasprodao. Posle je, medjutim, uhvaćen pa je zaglavio u valjevski KPD.

– Puste me na odsustvo 1977. godine, a ja imam štekovanih 300.000 dinara! – smeškao se i pričao Dušan. – Bile su to pare, burazeru. Kupim kartu za Bar, ali mi autobus pobegne. Ma jesam bio baksuz!

I umesto da kupi novu kartu za drugi autobuski polazak ili za voz, Radosavljeviću nadošlo da se svađa i od šalterskog radnika traži nazad pare za propalu kartu. Pošalju ga kod direktora Beogradske autobuske stanice, ali ga on elegatno otkači. Međutim, dok je odlazio do direktora, Dušan je u jednoj prostoriji BAS-a dobro uočio ono što ga je uvek najviše zanimalo – novac.

Već iste večeri, sa baterijskom lampom, odvijačem, žicom od mopeda kojom je obično obijao brave, došao je da „naplati“ propalu autobusku kartu. I posrećilo mu se. U jednom sanduku je pronašao tadašnjih 12,7 miliona dinara. Dušan zatim na istoj autobuskoj stanici, u jednoj radnji koja je radila non-stop, kupuje kožnu tašnu sa katancem, stavlja pare unutra i daje u – garderobu na čuvanje. Da se ne šeta po noći po Beogadu sa toliko para. Da ga neko ne pokrade.

ZAPALIO SE U KLOZETU Nažalost, dnevne novine su 26. avgusta 2002. godine objavile sledeći tekst: Zaječarac Dušan Radosavljević, Dule Mirišljavi, stari poznanik zaječarskog SUP i pravosuđa, viče nije ničija briga. Preminuo je na putu ka Beogradu, kamo su ga uputili iz Zdravstvenog centra u Zaječaru, gde mu je ukazana prva pomoć nakon što se zapalio u klozetu na spratu SO Zaječar. Povrede su, ipak, bile takve da mu nije bilo spasa. Prilika da se Radosavljević spasi propuštena je jer njegovo pismo, koje je poslao rukovodstvu SO Zaječar 15 dana pre nego što se polio benzinom u opštinskom klozetu i zapalio, nije ozbiljno shvaćeno.

Međutim, garderober mu je, pijan, dao pogrešan broj. Posle dva dana, kada je došao da preuzme svoju tašnu, eto muke i problema. Zalud se Dušan ubeđivao sa garderoberom, ali on mu je tražio da mu navede šta se tačno nalazi u torbi, napiše zahtev i čekla odgovor kada će moći da je preuzme. Toliko lud Dušan Radosavljević nije bio, već je noću provalio u tu istu garderobu i ukrao već ukradene pare.

Pozvao je zatim svoje drugare, iznajmio „mustanga“ od rent-a-kara i svi su se uputili na more. Tamo je iznajmio vilu, ofarbaro kosu u žuto, ali opet maler. Brat vlasnika vile je bio policajac, a Dušan zaboravio da ofarba svoje crne obrve…

Planirao je Mirišljavko, da po izlasku iz zatvora „pali“ u inostranstvo, jer tamo nije bio registrovan ni kao lopov ni kao narkoman.

– Do sada nisam stigao da se oženim, a u životu sam sretao ljude koji su gori i od mene, pa sam se kao tešio – pričao je Dušan. – Ipak, moram da se oženim i napravim jednog malog Mirišljavka, samo mu neću dozvoliti da krene stranputicom kao što sam ja uradio. A moje dete će, sasvim sigurno, imati dosta pata koje je tata već „zaradio“.

 

Komentariši:

Vaša email adresa neće biti objavljena.Obavezna polja su označena *

*