NIŠ KOJI SMO VOLELI – Zašto smo sami Eva, na brodu bez kormilara?

Niš, kao veliki privredni i industrijski centar uspevao je da sačuva dušu i bio je, naročito sa današnjeg stanovišta, izuzetno miran i bezbedan grad

 

Sa preovlađujućom srednjom klasom, koja od jedne plate životari od prvog do prvog, Niš je bio lep porodični grad i zdrava sredina za odrastanje i vaspitavanje dece.

Na Filmske susrete se odlazilo porodično, sa društvom iz komšiluka. Nosila su se ćebad za najmlađe i kafa u termosu, pošto je tih nekoliko dana zapravo bilo jedinih nekoliko dana u godini kada su deca smela da ostaju budna i da budu van kuća do kasno u noć.

I na koncerte se odlazilo u pratnji roditelja. Svi koji su tih sedamdesetih kretali u školu setiće se sasvim sigurno da su bile obavezne školske uniforme i da nije moralo biti posebno naglašavano da se starijima od sebe treba obraćati učtivo i sa poštovanjem.

Kada je pre dalekih 40 godina, do tada malo poznata grupa „Viktorija“ iz Niša elegantno odnela pobedu na Zaječarskoj gitarijadi, vrata uspeha su im bila otvorena.

Taj uspeh će ponoviti samo 3 godine kasnije na istom festivalu 1977, ali nastupajući pod nazivom po kome su poznati do dana današnjih – „Mama Rock“. Gotovo da nema nikoga koji bar jednom nije zapevušio njihov mega hit „Eva“, definitivni „Whiter Shade Of Pale“ exYU rokenrola, u polumraku neke diskoteke, uz gitaru, verovatno i nesvestan da iza njega stoji niški bend, koji je godinama bio uredni pratilac „Dugmeta“ na turnejama, a kasnije i Čole.

Zoran Stojanović Ciga i drugari, ostavili su veliki trag na kulturnoj sceni Niša, kome su se uvek vraćali sa brojnih turneja i klupskih nastupa širom Evrope. Vraćali su se i oko sebe okupljali mnoge mlade i talentovane niške muzičare.

Kroz Mama Rock prošla je čitava plejada vrsnih muzičara, ali je Ciga ostao jedan jedini, neprikosnoveni „Klepton“ niških klubova.
Muzičar kakvog je bilo uživanje slušati i kasnije, neveselih devedesetih, u Rock klubu 69, u klubu Medicinskog fakulteta, u Panu i u Udergroundu. Kada je 2012 objavljeno da je Ciga izgubio bitku sa opakom bolešću, brojni prijatelji su mu odali počast memorijalnim koncertom „Buđenje u 7“…

A kakav je bio Niš tih sedamdesetih?

Iako jugonostalgičari tvrde da je to bio jedan od najsrećnijih perioda društva u celini, baš kao i ostatak gradova iz bivše Juge, Niš se sedamdesetih već sasvim ozbiljno suočavao sa predskazateljima svega onog što će uslediti nakon zakoračenja u 80-e.
Mnogi ugledni profesori Univerziteta proganjani su zbog naklonosti ka liberalnim idejama, sa kojima se surovo obračunao državni politički vrh.
Na smenu su ljude radovale vesti o uspesima sportista na Olimpijadama, kao što su ih zastrašivale one druge, poput pada jugoslovenskog aviona nad Čehoslovačkom, koji je čudom preživela stjuardesa Vesna Vulović, a koji saznaće se mnogo, mnogo kasnije, uopšte nije bio slučajan.

 

 

Veliki privredni i industrijski centar uspevao je da sačuva dušu i bio je, naročito sa današnjeg stanovišta izuzetno miran i bezbedan grad.
Sa preovlađujućom srednjom klasom koja od jedne plate životari od prvog do prvog, Niš je bio lep porodični grad i zdrava sredina za odrastanje i vaspitavanje dece. Na Filmske susrete se odlazilo porodično, sa društvom iz komšiluka.

Nosila su se ćebad za najmlađe i kafa u termosu pošto je tih nekoliko dana zapravo bilo jedinih nekoliko dana u godini kada su deca smela da ostaju budna i da budu van kuća do kasno u noć. I na koncerte se odlazilo u pratnji roditelja.

Svi koji su tih sedamdesetih kretali u školu setiće se sasvim sigurno da su na primer bile obavezne školske uniforme i da nije moralo biti posebno naglašavano da se starijima od sebe treba obraćati učtivo i sa poštovanjem.

Nekako u isto to vreme, sedamdesetih godina prošlog veka, Niš je iznedrio sjajan akustičarski trio, romantičnog imena „Lutajuća srca“, prepoznatljiv po sasvim posebnom anđeoskom vokalu Spomenke Đokić. Trojac: Mika, Minja i Spomenka obogatio je muzičku istoriju nezaboravnim hitovima „Još malo“, „Jefimija“ i „Brod za sreću“ a na ponos Nišlija u rodni grad su donosili brojne nagrade sa prestižnih muzičkih festivala.
Sedamdesete su donele Nišu, za tadašnje prilike velelepni institut Radon u Niškoj Banji. Radnički je dobro igrao tih sezona. Retko kome je padalo na pamet da se čitava zemlja polako ali sigurno sve više pretvara u ukleti džinovski brod sa osam kapetana i bez ijednog kormilara. Brod osuđen na nasukavanje.

Ivana Petrović, City radio

Komentariši:

Vaša email adresa neće biti objavljena.Obavezna polja su označena *

*