Niš koji smo voleli – Niš koji je voleo nas

Niš je nekada bio centar prave rok muzike. Mnoge Nišlije odrastale su uz muziku lokalnih rok bendova i ponosile se time što su sa niškog asfalta

 

Sa niške kaldrme ponikli su Galija i Mama Rok, a kada je Kerber sa subotičkog festivala doneo titulu svojim „Mezimcom“, grad su ukrasili grafiti zahvalnih Nišlija. Više nego u ijednom gradu u Srbiji, negovana je kultura klupskih svirki, na čuđenje pridošlica sa strane.

Mnogih takvih klubova više nema, tek ih se Nišlije, rađane 50-ih i 60-ih sa setom sećaju.

I u tim sećanjima imaju gotovo kultni status kao Klub Rock 69, popularna diskoteka Trinaestica, kafići Hektor, Pan, Underground te Muzički klub 81 u kom je Galija nedeljom svirala matinee. Niš je bio grad domaćin dobrih rok festivala, na kojima su nastupali poznati bendovi a priliku za afirmaciju dobijali pre svega i mnogi mladi, tek stasali niški muzičari.

U kombinaciji sa dobrom starogradskom muzikom kojoj se priklanjalo starije društvo u opet kultnim niškim kafanama, Niš je odisao duhom urbanosti i kulture a sve u svemu je bio lep grad i u očima sugrađana i u očima putnika namernika.

Poštovao se nepisani boemski red i bonton koji je podrazumevao devizu: Svoje društvo, svoj sto i tihu kafansku pesmu, bez šenlučenja i nepristojne dernjave. Rok festivali su se održavali i u srednjim školama.

Jedan za drugim, ti festivali su se gasili. Jedan za drugim, odlazili su i sami poznati niški rok muzičari.

Istini za volju, Nišlije su najduže uspele da se odupru najsnažnijem talasu turbo folk muzike koji je preplavio čitavu zemlju neveselih devedesetih. Odolevali su tom nasilju nad kulturom i dobrim ukusom dosta dugo. Na žalost, stvari su se prilično promenile.

U Nišu s početka 21. veka ništa više nije isto. To se najbolje vidi u letnjim mesecima kada je jasno da je turbo kultura konačno uzela danak i među Nišlijama i Nišlijkama, tragično gađajući mlade. Iz vrtića i igraonica se umesto nekada neprikosnovenog Branka Kockice, sve češće čuju „zvezde“ novokomponovanog šunda, deca čak izvode i koreografiju uz takvu muziku.

U vreme trajanja džez festivala Nišvil iz okolnih klubova i kafića nepristojno trešti turbo folk muzika koja ometa izvođače i gledaoce da uživaju u kvalitetnim zvucima.

Nažalost, takva scena se ponavlja i u toku trajanja filmskog festivala a što je u stvari najžalosnije, sve veći broj mladih ljudi svoj lični identitet pronalazi u sve kraćim suknjama i sve vrtoglavijim štiklama koje izlaze iz besnih automobila iz kojih, opet po pravilu, beskrajno glasno odzvanja kič.

 

 

Muzička sub-kultura koja smenjuje stvarne vrednosti osim što utiče na masovno ubijanje ukusa i estetskih pravila, dovodi i do masovnog duhovnog osiromašenja ionako krizom i stresom poljuljanog društva.
Niš se od grada mirnih, miroljubivih, pomalo zanesenih ljudi pretvara u grad ljudi, osiromašenih jezičkih potencijala kojima je jedino merilo kvaliteta jeftina zabava. Nekadašnju gradsku elitu koju su sačinjavali umetnici, muzičari i boemi zamenila je kvazi elita koja podseća na beogradske splavove ali je svakako neprirodna u gradu u kom splavova nema.
Hajde da se podsetimo tog nekadašnjeg Niša, koji je imao sopstveni izraz i kvalitet, tog Niša koji nas je voleo i koji smo mi voleli, s razlogom.

PROČITAJTE I OVO: Niš koji smo voleli – Zašto smo sami Eva, na brodu bez kormilara?

Da pomenemo sve one Nišlije iz sveta kulture i umetnosti, koje su ga činile takvim. Iako svesni da su neki procesi u svakom gradu nezaustavljivi, hajde da od zaborava sačuvamo one niške umetnike kojih više nema da, kako je baš jedan od njih, poznati niški pesnik i bokser, svojevremeno zapisao ne dozvolimo da „njihova smrt umre u nama“.
Namera nam je da praktično ispričamo lepu i sentimentalnu priču o muzičkoj sceni Niša u periodu od 1970. do današnjih dana.

 

 

Junaci naše priče su niški muzičari i umetnici koji su obeležili to razdoblje. Od najpoznatijih – Lutajuća srca, Galija, Kerber, Mama Rok, Fleke, Tam Tam, Novembar, pa do opet Nišlijama dobro poznatih, a Srbiji nešto manje – Kontraritam, Kramer, Romantične boje, Dead Kerington, Arnold Layne & Alhemija, Agnus Dei, Headhunters…
Svi oni su bukvalno živeli za rok muziku i nišku rok scenu.

Ono što je karakteristično jeste da se većina njih, iako su odlazili povremeno, poput Najde koji je pevao sa Smakom i Generacijom 5, ipak trajno vezala za grad Niš, uprkos tome što su mogli karijere da grade i na nekim perspektivnijim mestima. Zašto je to tako?
Poseban deo posvećujemo onim Nišlijama iz sveta muzike kojih više nema i njihovom značaju za kreiranje te, tada tako lepe, urbane slike grada, koji sve više pred našim očima iščezava.

 

Pored priče o samim muzičarima i onome što su značili za pozitivnu promociju Niša u zemlji i svetu, govorimo i o uzrocima evidentno izmenjene slike grada i promenama u samom društvu koje su se dešavale paralelno sa promenama muzičkih trendova.

O tome govorimo sa Nišlijama svih generacija, ali i sa sociolozima, psiholozima i drugim znamenitim Nišlijama. Može li ikada Niš vratiti svoje pitomo lice?

Možemo li se kao grad ipak odupreti potpunom potonuću u šund subkulturu i na koji način? Na to pitanje odgovor sigurno nećemo dobiti tako brzo.

 

Ivana Petrović

Jedan komentar

  1. A Ruzne Religiozne Lutke? Novinarka neobavestena

Komentariši:

Vaša email adresa neće biti objavljena.Obavezna polja su označena *

*