Lepo Zojče Hadži Smiljanovo

Autentična niška priča o Zoni Zamfirovoj i njenim potomcima. Moguće je da je Sremac čuo od Branislava Nušića za prištinsku priču o velikoj ljubavi Zone i Maneta

Zona

 

Izuzetna popularnost Šotrinog filma „Zona Zamfirova“, koji je pre 16 godina tukao sve rekorde po gledanosti u bioskopima širom Srbije, oživela je tada i u samom gradu na Nišavi priče o junakinji ovog Sremčevog dela. Na stranicama štampe došlo je i do prvih „varničenja“ između Zoninih potomaka, jer svako od njih tvrdi da je Zona „samo njihova i ničija više“.

Bez obzira na stvarnu inspiraciju Stevana Sremca, (o čemu je „Glas javnosti “ prvi pisao 2002. godine), činjenica je da su niška Zona i njen Mane ostavili brojne potomke koji se jedni za druge tek sada raspituju i bliže upoznaju.

U Nišu se, inače, ovih dana i među mlađima rado pevuše i pesme iz Šotrinog filma, u kojem je autor muzike poznati Nišlija Nenad Milosavljević, poznatiji kao Neša „Galija“.

Revija za negovanje tradicije i očuvanje baštine Niša „Niški vesnik“, koja nastavlja tradiciju istoimenog lista iz 1884. godine, u svom novembarskom broju objavljuje priču o autentičnoj Zoni, Zojici Janković, kćeri Hadži Smiljana Jankovića.

„Vesnik“ na samom početku te priče negira i ranije „verzije“ o tome kako je autentična Zona u stvari živela u Prištini, da se zvala Jevrosima Kijametović, a da je postala junakinja Sremčevog dela na osnovu priče Branislava Nušića koji je svojevremeno bio u diplomatskoj službi u tom gradu.

Original Sremčevog rukopisa

Original Sremčevog rukopisa

 

Jevrosima je čak 1952. godine prisustvovala premijeri „Zone Zamfirove“ u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pre toga je, inače, kako navodi „Niški vesnik“, u književnoj kritici bilo prihvaćeno mišljenje profesora Pavla Popovića da se autentična radnja romana „Zona Zamfirova“ zapravo dogodila u Skoplju (P. Popović, „Čovek i delo“, Srpska književna zadruga, 1935. godine).

Međutim, ova niška revija, uz autentična svedočenja i na osnovu uverljivih istorijskih tragova, nudi priču o Zojici Janković, kao Sremčevoj „Zoni“.

Niš se inače, samo nekoliko dana po Sremčevoj smrti 1906. godine, odužio velikom piscu i gimnazijskom profesoru tako što je jednu od najlepših ulica u najužem gradskom jezgru, dotadašnju Prosvetnu, nazvao Sremčevom. U toj ulici tada su stanovale najuglednije Nišlije.

Istoričari kažu da bi to mogle biti samo dve sadašnje ulice, Prvomajska ili ulica Todora Milovanovića. Posle Drugog svetskog rata, do danas, ime Stevana Sremca nosi ulica koja od Medicinskog fakulteta vodi ka Nišavi.

„Niški vesnik“ piše da je, po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića. Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv“što je ušao u Sremčev roman, jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine „potresao njegovu porodicu“.

Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica (uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović (1838-1902), ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva. I priča je onda dalje tekla.

 Scena iz Šotrinog filma "Zona Zamfirova"

Scena iz Šotrinog filma „Zona Zamfirova“

 

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji „nije znao šta ima“. Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu.

Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice“.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče(Zona) i Gane(Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa („zar čorbadžijska kerka,za siromašno selsko momče“?)! I pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

Ostaće tajna šta se zapravo dogodilo,onako kako je Sremac to opisao, ili nekako drugačije, a što je „čuvano kao stroga porodična tajna“. Ali, važno je da su tradicije porušene jednom ljubavlju koju ništa nije moglo zaustaviti, što je simbolično najavljivalo i neko novo vreme i ljude posle odlaska Turaka sa ovih prostora.

Zojče i Gane venčali su se 1871.godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili 12 unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić – Jovanović, postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor. Ali, srećan život Zojčeta i Ganeta, ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca Zojče (Zona) umire 1884. godine u 31. godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena sa kojom je izrodio još petoro dece,opet zvala Zojica.

„Niški vesnik“ još piše da je Gabrilo Gane Jovanović ostavio brojne potomke koji danas žive u Nišu, Paraćinu, Kragujevcu, Beogradu, Novom Sadu i Parizu.

I većina njih se još uvek ljute na novinare ako objave neku od priča u kojoj pojedini potomci svedoče o sećanjima na pretke. Kao da se pribojavaju da im neko nepravedno „svojata Zonu i Maneta“ iz čuvenog Sremčevog dela.

Dileme ostale I pored najnovijeg pisanja „Niškog vesnika“ i svedočenja potomaka porodica Janković i Jovanović iz starog Niša, kustos Narodnog muzeja u Nišu Jovan Mladenović tvrdi da je Zona ipak lik iz anegdote koju je iz svog prištinskog diplomatskog života Sremcu preneo Branislav Nušić.

I da se radi o životnoj sudbini kćeri uglednog prištinskog čorbadžije Zamfira Kijametovića, Jefrosime,koju su iz milošte zvali Zona.Međutim,Mladenović ne poriče činjenicu da je Sremac kasnije likove i atmosferu svog romana gradio na osnovu likova iz starog Niša.Na drugoj strani,prema usmenom kazivanju i tvrdnjama potomaka starih niških porodica Janković i Jovanović,Zona i Mane su istiniti likovi iz isto tako istinitih događaja (Zojka i Gane),a iz porodica koje je Sremac dobro poznavao tokom jedanaestogodišnjeg boravka u Nišu.

U Narodnom muzeju u Nišu čuvaju se deo rukopisne zaostavštine, biblioteka i lične stvari, a kao posebna vrednost i originalni rukopis „Zone Zamfirove“. Pre toga, u beležnici iz 1895. zapisana je i skica za ovaj roman.

„Ja ne pišem da me prevode. Ja pišem za svoj narod, za Srbe. Oni imaju svojih pisaca, jačih i mi im ne trebamo“- govorio je skromno Sremac. Imao je inače jako monarhističko osećanje i gajio je kult nacionalne istorije.

Presudan uticaj na njegova shvatanja i ličnost ima je ujak Jovan Đorđević, poznati beogradski profesor, pisac i istoričar, autor teksta himne „Bože pravde“.

Sremac je rođen u Senti 1855. godine, u Niš je došao sa 24 godine i u ovom gradu ostao 11 godina. Bio je profesor u gimnaziji „Kralj Milan Prvi“, sve do 1892. kada odlazi u Beograd. Kažu da je bio član masonske lože „Pobratim“ u Beogradu, a prema Zoranu Neneziću, u Nišu je pred odlazak osnovao masonsku ložu „Nemanja“.

„Zonu“ je objavio tek 1903. godine u „Srpskom književnom glasniku“,u nastavcima. A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907.godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Incident u pozorištu Sredinom dvadesetih godina prošlog veka u Niš je sa predstavom „Zona Zamfirova“ došlo čuveno „Čvrgino putujuće pozorište“. I tada se prava drama odigrala iza kulisa.

Dok se veći deo porodice Ganeta Jovanovića spremao da ide na predstavu, uz zakupljen ceo jedan red u sali, jedan od mlađih Ganetovih sinova je smatrao da to „može biti bruka za celu porodicu,jer čitav grad zna o kome se radi, a nije baš bilo baš sve tako kako se predstavlja“. Zato je sa poliocijom došao u pozorište, zabranio predstavu i glumce proterao iz Niša…

Mnogi biografi Stevana Sremca pokušavali su da otkriju da li je Zona bila jedna od njegovih ljubavi iz mladosti, ali su ostali bez odgovora. Jedina Sremčeva ljubav kojoj se zna ime bila je iz Pirota, imala je 16 godina, zvala se Jelena i bila je kći popa Pantelije Pančića.

Ali, kako je Sremac bio „ljuti liberal“, a pop Pantelija „zagriženi naprednjak“, kažu da je to uticalo da se lepa Jelena ipak uda po očevoj volji, za „naprednjaka“.

 

Milorad Doderović 

Jedan komentar

  1. Prelepa niska prica..Jos ovakvih tekstova

Komentariši:

Vaša email adresa neće biti objavljena.Obavezna polja su označena *

*