LEGENDE NIŠA: Skitnica Šilja sa kacigom

Lutalica koji nikome nije nanosio zlo, skitnica golubijeg srca. Ko nije nalepio nalepnicu na njegovu kacigu znači da ga nije ni poznavao.

silja2

Skitnica „Šilja“

 

Lutalica koji nikome nije nanosio zlo, skitnica golubijeg srca. Ko nije nalepio nalepnicu na njegovu kacigu znači da ga nije ni poznavao.

„Lozovi, lozovi, kupite loz – izaberite sreću“, govorio bi tiho, gegajući se između stolova skoro svih niških kafana i restorana jedan od najprepoznatljivijih uličnih likova šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, „čovečuljak“ u dronjavom dugačkom kaputu i belom kacigom na glavi, poznat pod imenom Šilja.

Kako kažu oni koji su ga poznavali Šilja je bio lutalica koji nikome nije naneo zlo, bio je skitnica golubijeg srca. Takođe kažu da ko nije nalepio nalepnicu na njegovu kacigu znači da ga nije ni poznavao. Ali ko je stvarno bio Šilja?

silja

Šilju, ili kako mu je pravo ime Sotir (a moj otac i komšiluk su ga zvali Sarko) sam kao dečak lično poznavao. Stanavao je u mom komšiluku u jednoj trošnoj kući na kraju Mišarske ulice (ulica ide ukoso od početka Takovske ka Železničkoj koloniji). Kada bi polazio ili se vraćao iz grada i kad nije mnogo pijan svratio bi ponekad kod nas i pričao sa mojim ocem.

Odlično se sećam jednog razgovora kada je na ponudu moga oca da mu da odelo pokojnog dede, iz džepa izvadio gomilu para i rekao

– „E, moj Bane, imam ja para da kupim sve šta treba, ali šta mi vredi kad se napijem i ne znam za sebe pa padnem u blato“ – govorio je on.

Zato je stalno nosio kaput ili mantil prevezan kaišem i kacigu na glavi kao zaštitu od padova. A i mangupi su ga često udarali po glavi. Takođe po pričanju mog oca Šilja je bio „obrazovan“, bio je bolničar u Vojnoj bolnici. Nešto je zabrljao pa su ga otpustili s posla.

Kasnije je dugo godina radio kao domar i kurir u Voždovoj školi. Zatim se oženio ženom koja je bila alkoholičarka i koja ga je navukla na alkohol, i tako je stigo tamo gde je bio „niška ulična legenda“. Otac Sava bio je piljar, ali ne znam gde je držao piljaru.

Imaoje  i dve sestre: Perku, koja je isto bila medicinska sestra, a druga mi je samo poznata pod nadimkom Kevče. Umro je tako što je nastradao u požaru koji je sam izazvao opuškom cigarete zaspavši u pijanom stanju. Kao da ga sad vidim, kako se gega preko Palilulske rampe, u dronjavom dugačkom kaputu i belom kacigom na glavi. „Lozovi, lozovi, kupite loz – izaberite sreću“!

 

dipl. ing. elektronike Milivoje Jovanović

3 komentara

  1. Sarko kako sam ga ja znao od malena je svakoga dana dolazio kod mog dede koji je pravio i prodavao rakiju na paliluli, ali je njemu nikada nije naplacivao. Iz price sa njim ali i iz prica moga dede o njemu. Zapravo, Sarko se ugusiio u tom pozaru koji je izazvao.

    Kao dete sam ga jako voleo i nisam propustao da sedim sa njim i slusam ga kad dodje na rakiju… znam da mi se jako svidjala njegova zuta kaciga.

    Kod dede su dolazili mnogi na rakiju, ali je neobicno bilo da su mnogi od njih na neki svoj nacin postovali Sarka i nikada niosam cuo da je neko bezobrazan prema njemu ili pretera sa neumesnim salama.

    Dugo nakon sto je stradao, sam slusao komentare onih koji dodju na rakiju kod mog dede o Sarku i anegdotama sa njim.

    Da, da ne zaboravim, od njega sam kupio prvi loz… deda mi je uvek kad dodje dava o pare da kupim loz :)

  2. Prica je nepotpuna. Na momente lepa i yanimljiva, ali nedovoljna za tekst. Samo naznake, delici…

  3. Ovo je jako tužno, svaki grad ima po neku skitnicu koje su svima poznate. Tužno je što država ne radi ništa za te ljude jer mnogo njih koji su mentalno oboleli i ne mogu se sami starati o sebi.. a na sve to na ulici su.

Komentariši:

Vaša email adresa neće biti objavljena.Obavezna polja su označena *

*