LEGENDARNI KALČA: Ufatio i afrikanskog zajca!

Pred Kalču, koji je bio bez puške i vernog Čape, iskoči zajac veliki k’ko tele i šaren k’ko zvečarka. Kalča leže, napravi se mrtav, pa zubima dohvati za nogu gosta iz Afrike i tako ga savlada

kalca1

 

Ova, jedna od Nišlijama najomiljenijih anegdota legendarog lovca, “prikazana” je i na bronzanom obeležju u centru Niša, na kome su u prirodnoj veličini nalaze upravo Kalča, književni junak „Ivkove slave“ i Stevan Sremac, pisac koji ga je ovekovečio.

Bronzana skulptura, rad akademskog vajara Ivana Felkera, prikazuje niškog kujundžiju i najvećeg lovdžiju i l’žova kako sa rukom podignutom metar i po od zemlje, objašnjava Sremcu kolikog je afrikanskog zajca ufatio. Na skulpturi se nalazi i Čapa, Kalčino verno kučište.

A pomenuta priča, kao i ostale lovačke, Kalčine, već blizu sto godina uveseljavaju Nišlije. I to zahvaljujući knjizi “Kalčine priče”, čiji je autor rođeni Nišlija Mihailo Golubović, pravnik i boem, koji je kao sledbenik Stevana Sremca, Nišlijama ostavio anegdotske zapise u kojima se nostalgično prepoznaju ljudi i događaji iz prošlosti ovog grada.

“Kalčine priče” su se prvo u vidu feljtona pre više od devet decenija pojavile na stranicama beogradske “Politike”. Bilo je to daleke 1911. godine. Zatim su drugo izdanje doživele 1925. godine pod naslovom “Iz Kalčinog zavičara”, treće 1972. i četvrto 1995. godine kao izdanje ugledne niške “Prosvete”.

“Kalčine priče” su bile i ostale jedna od najtraženijih knjiga u Nišu i okolini, a tako je i danas, šest i po decenija posle smrti njihovog autora Mihajla Golubovića.

Kalča je Sremčev lik, jedan od najpopularnijih iz dela ovog pisca vezanih za stari Niš, lovdžije i meraklije, a Golubović ga u jednoj od svojih priča dovodi i na predstavu Sremčeve “Ivkove slave” da “vidi samog sebe na pozornici”. I onda Kalča polemiše sa svojim likom viđenim na sceni i Sremcem, pa pored ostalog veli:

Napisaja da smo bajagim tri dana sedeli u Živkovu kuću?! S’lte pili, jeli, nesmo iskačali. Od ovuj l’ ima li pogolema? Kad može čovek tri dna da ne iskoči ponapolje? A kude je bljuvanje, pa močanje? Pa što smo mi, čoveci li smo, pa li kamile? Toj može da bidne samo ako je on naučija da ga pušća u pantalone, a bljuvanje u džepovi – t’g oće da je!

I jošte nešto – niti sam ja bija kod Živka na slavu, niti mi je men toj trebalo, zašto sam ja siroma čovek zonačija a Ivko je bija gazda…

Iako stoji jezička barijera za one koji nisu iz niškog kraja, neosporan je humor kojim Kalča tumači sebe i ljude i vreme oko sebe, pa je otuda i “magnetizam” ovih priča koji privlači i one koji nisu Nišlije.

A evo kako Kalča u ime svojih sugrađana gleda na pozorište uopšte:

– Sve laži pred oči, prašina u oči l’ganje sveta, taze pare da se uzmu bez muku! Ja cel dan rabotim za dva-tri groša, a oni od jednu stolicu će naplatu dvanaes i pol groša!? Š’ će praiš, došlo mu vreme! U moj mlados takoj neje bilo. Sem ako prođe kroz niški sokaci neki mečkar ili šebek i toj onija što imaše krpeno dupe i tolko!

U uspešnije Kalčine priče spada i ona u kojoj Golubovićev i Sremčev junak sa onoga sveta piše pisma i opisuje svoj pogled na promene koje su posle njega nastale. Pa pored ostalog kaže:

Blago si ga na vas dole – vikamo mi gore. A vi dole vikate – blago si ga na nas što smo si gore?! Nit je blago ovde, nit tam, i za nas i za vas ispada – nikakvo!

Braneći jezik kojim govori i koji želi da sačuva, Kalča se u jednoj priči obraća i Vuku Karadžiću rečima:

Ako, ako, pisuj si ko si zboriš, ali ja se nesam rodija kude Loznicu, nego kud Niš, koj znaje, možda bi cela Srbija zborila nišlijski?

 

kalca3

 

Posebno anegdotske bisere “Kalčinih priča” čine doživljaji iz lova u kojima gazde i njegove ker Čapa drže lekcije ostalima, šta znači biti vešt i dobar lovac.

Većina ovih priča ima opštu aktuelnost, sudaranje starog i novog, kojeg se svakog generaciji ponavlja, pa samim tim i trajni izvor komičnog. Tako i priča u kojoj Čepa držil govor na velikom psećem mitingu zbog najnovijih propisa kojima je psima ograničena sloboda, i danas može da bude aktuelna.

Braćo i sestre, niški kučiki, sobrani u golem zbog kod Pantelejsku česmu, ljutu se i bunu protiv korpe i brnjice za njuške. Iskamo od železničku direkciju zaseban aizban da dođemo u Beligrad na zbog od svi kučiki iz celu Srbiju i na taj zbog da tražimo il da se curikne naredba za brnjice i siximke, il’ pa, ako neće – da sloški napadnemo na svi kmetovi i odbornici…

U nekim pričama se ogleda i druga vrednost knjige Mihaila Golubovića, iskušenja morala i običaja s kojima je u Nišu dočekan talas novog, koji je osvajao decenijama, ne samo odmah posle oslobođenja varoši od Turaka, kad Sremac upoznao Kalču. Golubović to čini tako što u jednoj priči Kalča verovatno iskazuje gledište svih tadašnjih Nišlija, recimo, o pozorištu:
Sve laža pred oči, prašina u oči, l’ganje sveta, taze pare da se uzmu bez muku!

Ja cel dan rabotim za dva-tri groša, a oni od jednu stolicu će naplatu dvanaest i pol groša! Š’e praiš, došlo mu vreme! U moj mlados’ takoj neje bilo, sem ako prođe kroz niški sokaci neki mečkar ili šebek, i to onija što imaše krpeno dupe, i – tol’ko!

KO RIBA VRETENARKA I Sremac je čest junak niških anegdota, ali se u svojim delima i “zadužio” anegdotama o raznim Nišlijama, a naročito o uglednom kujunxiji i čuvenom lovcu Kalči i njegovim dogodovštinama. Lovxija Kalča se ozbiljno ljutio na pisca, pa je posle predstave “Ivkova slava” rekao opisujući ga: – Ni beli luk se ne oseća tol’ko, kolko njegovo pisuvanje! Obukaja jedno kapuče tanačko, jedne krotke pantalonke, liči na ribu vretenarku!

Interesantno je da je Kalču u starom Nišu malo ko znao po pravom imenu i prezimenu Mikal Nikolić. Imao je kujundžijsku radnju u Kazandžijskom sokačetu, u kojoj je često boravio i Sremac.

U kafani i ispred svoje radnje i dućana, bistra uma i iskreni živopisac, kako je opisan u Sremčevim delima, Mikal Nikolić Kalča „pričao je slatke laži iz svog života i lova, koje su pokretale maštu palanačke učmalosti, bodrile i razvedravale nišku čaršiju…”.

NAKARA GA U ŠKOLU Pita Stevana Sremca jedan Nišlija, prve godine njegovog profesorskog službovanja u ovom gradu: – Gospodine, kako moj sin u školi? – Boga mi, pravo da kažem, neće da uči, rđavo je… – Tako je i nesreća je to. Jer, da je dobar ja bi ga daja na zanat, ali je rđa, nije pristao za nikud, pa ga nakara u školu!“

Komentariši:

Vaša email adresa neće biti objavljena.Obavezna polja su označena *

*