DAN KAD’ SAM PRETEK’O – 7. maj 1999. godine

Na današnji dan 7. maja su kasetne Nato bombe „pokosile“ 14 civila u Nišu 1999. godine. Velika tragedija je to bila i ostala za Niš. Osmoro je poginulo u mom komšiluku, a šestoro oko Hitne pomoći. Najviše izginulih je bilo u Ulici Anete Andrejević. To su bili ljudi koji su pošli na pijacu. Poginula je jedna trudnica preko puta moje kapije, jedan stariji čovek kod moje kapije i kuvarica iz kafane „Tri fenjera“

Šumatovačka ulica – Stojadin koji je ekplodirao od bombe

 

Od tada kad’ palim sveću u crkvi ili na nekom drugom mestu, palim i onima jednu koji su poginuli u ratovima, a koje nisam poznavao – piše poznati niški novinar i glavni urednik „Gradjanina“ – Marko Smiljković.

Zaboravio sam blok sa telefonima kući tog dana. Iz „Glasa javnosti“ , novine čije dopisništvo je bilo u Obrenovićevoj , dođem kući, kad tamo gosti. Petak prepodne. Ispričasmo se koliko – toliko i sa kevinom koleginicom Mirjanom krenem nazad kroz svoju Šumatovačku ulicu.

Tu negde preko puta ulaza u dvorište Banovine vidimo sa neba gomilu padobrančića. Vlast ogledana u idiotima nam je tada naređivala da gasimo svetla noću k’o 1941. godine, iako su sateliti radili svoje, ali nam nije rekla da postoji i ovaj strašni način uništavnja ljudi. Geleri su mi bukvalno prolazili pored glave, ruku, tela.

 

Pomisleh se, evo njihovog marketinga, šalju nam padobrančićima uslove za predaju i slično. Ma ne. Ispred mene na petnaestak metara, su eksplodirale tri bombe. Jedna bomba je na desetak metara od nas pogodila rezervoar Stojadina koji je eksplodirao. Prvi put sam video kako auto eksplodira.

Uhvatio sam Mirjanu i bacio je iza nekakve limene kapije. Posle minut vremena, rekoh joj beži prema mostu, ja idem kući da vidim da li mi je živa majka i gosti. Sreća u nesreći je bila da je bilo tmurno vreme pa nisu sedeli u dvorištu.

Otrčim pored Stojadina, kad’ ispred moje prve kapije u Šumatovačkoj vrišti čovek. Mislim da mu je bomba otkinula jednu nogu. Nisam imao vremena, a ni hrabrosti da mu pomažem jer nisam znao kako su moji kući. Mesec dana ranije mi je u jednom žestokom napadu na komandu grada, umro otac na rukama i još skrhan od tog gubitka, samo sam želeo da vidim da li mi je majka živa.

 

Krmača pogodila Betonski most- foto Emilija Miljković Ivković

 

Utrčim iz Šumatovačke u Ulicu Anete Andrejević. Tamo masakr. Potok krvi od pijace prema Šumatovačkoj ulici. Odem kući, svi srećom unezvereni, ali živi. Izađem na drugu kapiju kuće, kad tamo Goran, drugar. U Nišu mnogo poznatiji po basketu i bilijaru, a pod nadimkom Baba Ruža. U uniformi tada vojne policije pita me „šta ovo bi brate“? Ne znam šta sam mu odgovorio. Pomerismo dva, tri leša da mogu kola Hitne i druga vozila da prođu, a onda su mu se pridružili drugi iz vojne policije.

Iz „Tri fenjera“ čuje se lelek, poginula kuvarica, ispred kafane. Pogodila je zakasnela bomba iz dva kontejnera kasetnih bombi. Jedan čovek sav u lokvi krvi, još se pomera, živ je, prilazim mu, ne znam kako da mu pomognem… Ništa ne znam. Prišli su mu odmah neki ljudi. Taj čovek je nakon nepune minute izdahnuo.

Novinarski instikt me u svim tim trenucima ne napušta. Vratim se kući, ne radi telefon zbog iskidanih kablova. Nismo tada svi imali mobilne telefone. Preko jednog krova, stare turske kuće, pređem na Bulevar 12. februar pa na Autobusku stanicu. Zovem Žiku Promaju, Dragana Stojanovića da preko tadašnje TV5 obavesti ljude o strašnoj tragediji. Mojoj šefici Ljilji se javljam da sam živ.

Kasnije čujem da je i trudnica, paralelno od moje kapije na Šumatovačkoj ulici, poginula.

Izlazim u dvorište negde poslepodne, sa dve tri čašice Tekile u sebi, gledam u nebo i kažem nekome gore: Ajde udri, udri da vidim dokle ćeš…

Nisam znao da sutra sledi 8. maj i bomba i Betonski most, takozvana „krmača“ koja će nas ostaviti i bez vode i bez struje.

Crn dan za moj kraj.

 

Marko Smiljković

 

4 komentara

  1. A ja sam se rodio ujutru u 10h bas 7 maja 99,i evo danas postajem punoletan

  2. Goran Djordjevic

    Ja sam stanovao u ulici kamenicki vis.To je ulica koja vodi na drugu kapiju otc buvljaka,i na zvecansku ulicu.Ova velika gornja cev od mosta koju je granata otkinula ,doletela je cak u zvecansku ulicu,srecom pala je bas na ulicu ,nije na neku od kuca ,sto bi moglo biti i tragicno.A kada je pala granata ispred masinske, kocke od kaldrme bile su svuda po kraju.Jedna kocka je bila pored mog auta i sreca da nije pala na njega probila bi mu krov.Sta sve nismo preziveli za tih 78 dana ,ali smo nazalost to vec pozaboravljali.

  3. Dorat sa juga

    Mi smo mala zemlja i ne mozemo im vratiti , neka im nekada neko jaci vrati i posalje ih Bogu pa neka se on batrga sa njima , ali im nikada ne treba zaboraviti !! Ovo nikada velikim slovima da se nikada ne izbrise !

Komentariši:

Vaša email adresa neće biti objavljena.Obavezna polja su označena *

*